Prijeđi na sadržaj

Nebiće

Izvor: Wikipedija
Nebiće se često predstavlja kao odsustvo bića, kao što je tama odsustvo svetlosti.

Ništa u filozofiji, odnosno nebiće ili ništavilo, je pojmovna suprotnost biću. Tokom povesti, mnogi filozofi su pokušavali da odrede nebiće na različite načine[1]:

  • kao odsustvo bića, odnosno prazan prostor, ukoliko se biće shvata kao protežno.
  • kao potencijalno biće, ono što još nije, ali može da bude (u aristotelovsko-sholastičkoj tradiciji).
  • kao prividno biće, koje obuhvata imaginarne tvorevine ljudskog duha.
  • kao promenljivo biće, koje u sebi sadrži svoju negaciju, stalnu mogućnost da ne bude.
  • kao različitost; kod Platona pojam bića podrazumeva i svoju suprotnost, odnosno pojam nebića.

U kineskoj filozofiji se smatralo da je ništa osnov odnosno početak svega, dok su stari Grci tvrdili da ništa ne nastaje iz ničega.[2]

U filozofiji postoje shvatanja da ništa postoji jer se o njemu misli, ono se predstavlja, o njemu se govori, ali biće ne pripada njemu kao takvom, već ono predstavlja samo odsutnost bića, kao što je mrak samo odsutnost svetlosti.[3]

Kineska filozofija

[uredi | uredi kod]

Lao Ce

[uredi | uredi kod]

U taoizmu se krajnja stvarnost često karakteriše kao nebiće, koje je osnova sveg bića.[4] Pošto se tao smatra neizrecivim a pošto se sva bića mogu imenovati ili opisati, sledi da neizrecivi tao predstavlja nebiće (wu).

Nebiće nije suprotnost biću, već ono predstavlja prvobitno, neiskvareno biće koje postoji pre pojave svih razlikovanja i mnogostrukosti. Stoga se tao naziva i »neklesani kamen« koji prethodi pojavi svih stvari.[4] Pošto sve stvari proishode iz bića, samo biće mora proisteći iz nekog izvora koji nije biće i koje se, shodno tome, naziva nebićem.

Seng-čao

[uredi | uredi kod]

Kineski filozof Seng-čao je govorio da sve stvari istovremeno sadrže biće i nebiće:

„Sve stvari sadrže u sebi ono što čini da nisu biće (yu), a takođe, ono što čini da nisu nebiće (wu). Zbog prvog, one jesu biće, a ipak nisu nebiće. Zbog drugog, one jesu nebiće, a ipak nisu biće ... Zasto je tako? Pretpostavite da je biće zaista biće, onda bi bilo biće za sva vremena i ne bi dugovalo svoje biće sticaju uzroka. Pretpostavite da je nebiće zaista nebiće, onda bi bilo nebiće za sva vremena i ne bi dugovalo svoje nebiće poništenju uzroka. Ako nebiće duguje svoje nebiće uzročnosti, onda nebiće nije stvarno nebiće... Ako želimo da tvrdimo da su sve stvari biće, ipak to biće nema stvarno biće. Ako želimo da tvrdimo da su nebiće, one ipak imaju svoje oblike i odlike.[5]

– Chao Lun, glava 2.

Starogrčka filozofija

[uredi | uredi kod]

Parmenid

[uredi | uredi kod]

Pojam nebića se u filozofskom smislu kod starih Grka prvi put javlja u Parmenidovoj izreci: "biće jeste a nebiće nije".[6]

Atomisti su tvrdili da nebiće jest praznina, tj. prostor u kome nema atoma.[1]

Platon

[uredi | uredi kod]

Platon je u dijalogu Sofist formirao pojam nebića u nastojanju da razjasni odnos govora i mišljenja prema onome što stvarno jeste (prema biću); kao i odnos Jednog i mnoštva.

Nebiće samo po sebi i samo sobom u strogom smislu reči nije moguće ni iskazati, ni govoriti o njemu, ni misliti na njega.[7]

– Platon

Međutim, prisustvo iluzija i laži u ljudskom govoru, za Platona je bilo pokazatelj da nebiće u nekom vidu postoji, jer iluzijama i lažima ne odgovara ništa stvarno.[1] S druge strane, ono što u sebi sadrži negaciju, tj. stalnu mogućnost da ne bude, navelo je Platona na tvrdnju da su sva čulna bića na određeni način nebića.[1]

Aristotel

[uredi | uredi kod]

Aristotel određuje nebiće kao pojmovnu suprotnost biću tvrdeći: "biće nije nebiće" (Metafizika IV, 3, 1105 b).

Budizam

[uredi | uredi kod]
Glavni članci: Škola praznine i Šunjata

U mahajanskom budizmu, krajnja stvarnost se često poistovećuje sa šunjatom (ništavilom ili prazninom), koja je lišena svih razlikovanja. Šunjata nije nikakva posebna stvar, već ono iz čega proističu sve stvari.[4]

Savremena filozofija

[uredi | uredi kod]

Hegel

[uredi | uredi kod]

U Hegelovoj dijalektičkoj logici čisto biće je usled svoje apstrakcije i neodređenosti identično s čistim ništa. Prema Hegelu, čisto biće, bez ikakve druge odredbe, jeste u stvari ništa, "ni više ni manje nego ništa". Ono je prosta jednakost sa samim sobom, savršena praznina, bez odredbe i bez sadržaja; nerazličitost u samom sebi. On zaključuje "čisto biće i čisto ništa jesu, prema tome, isto." [8]

Povezano

[uredi | uredi kod]

Izvori

[uredi | uredi kod]
  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Nebiće, Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
  2. Hegel, Nauka logike (str. 102), Beograd, 1976.
  3. Hegel, Nauka logike (str. 103), Beograd, 1976.
  4. 4,0 4,1 4,2 Biće i nebiće, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004. ISBN 86-19-02360-8
  5. Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije ), NOLIT, Beograd. (1977). str. 271-285.
  6. Herman Diels, Predsokratovci I, Zagreb 1983.
  7. Platon, Sofist, 238s
  8. Hegel, Nauka logike. Deo 1, Objektivna logika: učenje o biću (prva glava), Beograd, 1976.

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]