Édith Piaf

Édith Piaf
Édith Piaf
Lični podaci
Ime po rođenju	Édith Giovanna Gassion
Druga imena	La Môme Piaf
Datum rođenja	19. decembar, 1915.
Mjesto rođenja	Pariz, Francuska
Datum smrti	10. oktobar, 1963. (47 god.)
Mjesto smrti	Grasse, Francuska
Muzički rad
Period aktivnosti	1935-1963

Édith Piaf (19.12.1915. – 10.10.1963.) bila je čuvena francuska pevačica šansona i nacionalna ikona. U svojim ranijim nastupima bila je poznata kao "la Môme Piaf". Francuski muzički repertoar zadužila je pesmama kao što su La vie en rose, Non, je ne regrette rien, Hymne à l'amour, Mon légionnaire, Milord i druge. Kao izuzetna ličnost bila je inspiracija brojnim kompozitorima, mentorka mnogim mladim umetnicima i dostigla je svetsku slavu uprkos činjenici da je njena kasnija karijera bila otežana teškom bolešću. Piaf se pojavljivala i u pozorištu kao i na filmu.

Biografija

Ploča u ulici Bellville, 72, gde je rođena Édith Piaf

Édith je rođena 19. decembra, 1915. u Parizu u ulici Belleville, 72, pod imenom Édith Giovanna Gassion. Rođena je u siromaštvu; otac joj je bio cirkuski artist, a majka ulična pevačica, kabilsko-italijanskog porekla. Kako nije mogla da je izdržava, majka ju je dala na čuvanje svojoj majci, Aïchi Saïd Ben Mohammed, koja nije mnogo vodila računa o maloj Édith. Kod bake je provela 18 meseci pre nego što je njen otac dobio odsustvo sa fronta i odvede je kod druge bake, očeve majke, koja je vodila bordel u Bernayu u Normandiji. Malu Édith su sada čuvale prostitutke i po prvi put je bila uredno hranjena u odevana. Kada je imala 7 ili 8 godina Édith je ostala slepa zbog keratitisa. Prema navodima jednog biografa vid joj se vratio posle hodočašća na grob Svete Male Tereze. Posle 8 dana molitve na grobu Svete Tereze vid joj se vratio. Édith je celog života pokazivala posebnu odanost Svetoj Terezi i nosila je njen medaljon oko vrata.

Pri kraju rata njen otac je demobilisan i vratio se po nju. Od tada putuje po Francuskoj zajedno sa njim. U svojoj 14. godini prvi put je pevala u javnosti i nadalje je, kao i njena majka, pevala na ulicama Pariza. U tome joj se pridružila prijateljica Simone Berteaut ("Mômone") i njih dve su ostale zajedno celog života. Sa 16 godina zaljubila se u Louisa Duponta i već naredne godine rodila je svoje jedino dete, devojčicu po imenu Marcelle, koja je dve godine kasnije umrla od meningitisa. Njen naredni momak bio je makro po imenu Albert, kome je davala deo zarade od uličnog pevanja, kako je ne bi naterao da se prostituiše.

Pevačica u kabareu

Godine 1935. vlasnik noćnog kluba, Louis Leplée ju je otkrio na Pigalleu, gde je često pevala, i pozvao je da nastupa u klubu Le Gerny na Champs-Élyséesu. U to vreme njen repertoar se sastojao uglavnom od pesama pevačice Fréhel. Leplée joj je dao ime "la Môme Piaf", koje, u lokalnom žargonu, znači vrabac. Svojim talentom i vanrednim glasom privukla je pažnju kompozitora kao što su Raymond Asso i njena buduća bliska prijateljica i saradnica Marguerite Monnot, koja će je pratiti tokom cele karijere i koja je komponovala pesme kao što su Mon légionnaire, Hymne à l'amour, Milord i Amants d'un jour.

Godine 1936. objavljuje svoj prvi album Les Mômes de la cloche za kuću Polydor. Album je bio uspešan, ali se njena karijera našla u opasnosti kada je aprila iste godine Leplée pronađen ubijen u svom stanu od strane ljudi sa kojima je Édith ranije bila povezana. Ona nije bila optuživana, ali je na nju bila usmerena negativna pažnja medija.

Svoju karijeru je spasila i uzdigla kroz saradnju sa Raymondomo Assoom. Asso joj je promenio ime u Édith Piaf, uvežbavao je u pevanju, sprečavao susrete sa ljudima koji bi joj doneli loš imidž i dao joj je novi repertoar koji je aludirao na njeno pređašnje iskustvo ulične pevačice.

Osvajanje koncertnih dvorana

Marta 1937. održala je koncert u Parizu u dvorani ABC, koji ju je momentalno učinio zvezdom obožavanom kod publike. Krajem 30-ih nastupala je u dvorani Bobino, a 1940. pojavila se u pozorištu u predstavi Le Bel Indifférent Jean Cocteaua, gde je takođe postigla uspeh. Sa Paule Meurisseom, koji joj je bio partner u predstavi, pojavila se u filmu Montmartre-sur-Seine (1941.)

Za vreme nemačke okupacije Édith je nastavila je da drži koncerte, ali je podržavala francuski pokret otpora i pomagala je jevrejskim umetnicima da izbegnu progon Nemaca.

U proleće 1944. godine nastupala je u Moulin Rougeu, gde je mladi šansoner Yves Montand držao prvi deo večeri. Iste godine joj umire otac, a naredne godine ostaje i bez majke.

Godine 1945. Édith sama piše La Vie en rose, koja će postati njena najpoznatija pesma, danas smatrana klasikom. Takođe, nastupa u Comédie-Française. Yves Montand, koji je u međuvremenu postao zvezda, i ona nastupaju zajedno do 1946. godine, kada se razilaze. Iste godine počinje da nastupa sa Les Compagnons de la Chanson, sa kojima 1947. nastupa u SAD, ali bez većeg uspeha.

Međunarodna slava

Godine 1948, posle veoma pozitivnih komentara prominentnih kritičara u New Yorku, konačno je doživela uspeh u SAD. Tada je upoznala francuskog boksera Marcel Cerdana sa kojim razvija ljubavnu vezu, koja će se tragićno završiti. Oktobra 1949. Marcel kreće avionom iz Pariza u New York da bi se sreo sa Édith, ali njegov avion se srušio i Édith će celog života verovati da ga je ona ubila, jer ga je naterala da promeni planove i da umesto brodom, kako je planirao, krene avionom. Progonjena osećajem krivice, kao i tegobama zbog poliartritisa, Édith razvija zavisnost od morfijuma. Pesme Hymne à l'amour i Mon Dieu posvećene su Marcelu.

Godine 1951. pevač Charles Aznavour postaje njena desna ruka: šofer, sekretar, prijatelj. On je napisao neke od njenih velikih hitova, kao što su Plus Bleu que Tes Yeux ili Jezebel. Jula 1952. Édith se udaje za pevača Jacques Pillsa, a pevačica Marlene Dietrich joj je bila kuma na venčanju.

Godine 1953. Édith započinje proces detoksikacije i nastavlja da nastupa po muzičkim dvoranama sa velikim uspehom, krunisanim trijumfom u Carnegie Hallu u New Yorku, 1956, posle čega nastavlja tamo redovno da nastupa.

Ljubavna veza sa Georges Moustakijem donela joj je još jedan hit, pesmu Milord, koju je on napisao (na muziku Marguerite Monnot), ali i tešku saobraćajnu nesreću koja je dodatno pogoršala njeno ionako loše zdravstveno stanje i zavisnost od morfijuma.

Godine 1959. Édith se onesvestila na sceni u toku nastupa u New Yorku. Posle broja operacija vratila se u Pariz, ali bez Moustakija.

Grob Édith Piaf na Père-Lachaiseu.

Na zahtev Bruno Coquatrixa godine 1961. Édith nastupa u dvorani Olymia u Parizu. Olympia se tada nalazila u finansijskim problemima i Édith ju je spasila serijom koncerata, koji su ostali zapamćeni kao najznačajniji trenuci njene karijere. Tu je prvi put izvela pesmu Non, je ne regrette rien, koju je Charles Dumont napisao za nju.

Oktobra 1962. u svojoj 46. godini, iscrpljena i bolesna, Édith se ponovo udaje i to za zgodnog mladog pevača Théo Sarapoa, kome je bilo tek 26. Sama je izjavila ponekada ima utisak kao da je on "sin koji se brine o svojoj staroj majci". Zajedno su snimili duet À quoi ça sert l'amour?.

Početkom 1963. Édith Piaf snima svoju poslednju pesmu L'Homme de Berlin.

Smrt

Édith je umrla u Grasseu 10. oktobra, 1963. godine u svojoj 47. godini od unutrašnjeg krvarenja, kao posledice raka jetre. Njeno telo je krišom prebačeno u Pariz i njena smrt je zvanično objavljena tek narednog dana, 11. oktobra, na dan kada je umro i njen prijatelj Jean Cocteau.

Zbog stila života koji je vodila katolička crkva, uprkos njenoj veri, nije odobrila versku sahranu. Édith je saranjena na groblju Père-Lachaise (deo 97) u pratnji više desetina hiljada ljudi koja se kretala od bulevara Lannes do groblja. Aznavour se kasnije priseća da je njena sahrana bio jedini put posle Drugog svetskog rata kada je saobraćaj u Parizu potpuno stao^[1].